Uobičajeni pojam o sigurnosti je da se nešto postigne ili poseduje na fizičkom planu. Ali, osećaj potpune sigurnosti nikad ne može doći od posedovanja ili postignuća. Nemoguće!

Čak i predsednik Sjedinjenih Država, koji ima najviši položaj, može biti oduvan kao opali list. Sigurnost dolazi samo kad uspostavimo stalno jedinstvo sa svojom dušom. Ako želimo da postanemo jedno sa svojom dušom, moramo uvek nastojati da budemo svesni svog Izvora, koji je večni Mir, Svetlost i Blaženstvo. Ako je naš Izvor nešto božansko, večno i beskrajno, kako se mi možemo osećati nesigurno? Čovek je nesiguran kad oseća da je svud oko njega tama. Noću se plašimo jer nema svetla. Moramo uvek biti svesni činjenice da je Biće koje je u nama i oko nas sve Svetlost, a ta Svetlost je besmrtna. Sve što je stvarno, božanski stvarno, besmrtno je. Stvarnost unutar nas je božanska i večna. Kako se možemo osećati nesigurno kad imamo nešto večno u sebi da misli na nas i brine o nama?

Izvor: Šri Činmoj, "Krila radosti"

Treba da znamo sa kakvom vrstom ponosa imamo posla: ponosom koji nas vezuje, ili ponosom koji nas oslobađa.

Ljudski ponos kaže: "Ja i moje: tu se stvarnost završava". Božanski ponos kaže: "Bog je moj. Svemogući, Beskonačni, je moj. Kako se mogu vezati za bilo šta ograničeno i ograničavajuće?" Božanski ponos ne vezuje; on oslobađa. On je naše osećanje nerazdvojnog jedinstva sa Beskonačnim. Kad naš ljudski ponos izbije u prvi plan, moramo da se podsetimo: "Ja sam Božije odabrano dete. Kako mogu da uradim ovo? Kako mogu da budem tako nizak, tako sebičan, tako nebožanski? To mi je ispod časti". Božanski ponos je sjajan; on će nam uvek pomoći.

Izvor: Šri Činmoj, "Krila radosti"

Ponos može da postoji u raznim oblicima.

Neko je dobro prošao u školi i ponosan je na to. Neko drugi je bio prvi u sportskim takmičenjima i ponosan je na svoj podvig. Neko je uradio nešto izvrsno i prirodno je što je na to ponosan. U ljudskom ponosu uvek je prisutan ego. Ja sam ponosan zato što sam ja nešto učinio, ili zato što je moj prijatelj ili moj brat nešto učinio. Sve je tu moje, moje. Postoji, takođe, nešto što zovemo božanskim ponosom. Božanski ponos dolazi od našeg jedinstva sa Bogom. Zahvaljujući svojoj najvišoj svesti Hrist je rekao: "Ja i moj Otac smo jedno". Kako je to mogao da kaže? Ta božanska tvrdnja bila je zasnovana na njegovom unutrašnjem ostvarenju njegovog nerazdvojnog jedinstva sa Bogom, večnim Ocem. Za najveći broj ljudi, Bog je samo nejasan pojam. Oni misle da je Bog daleko na plavom nebu ili na nekom drugom mestu gde oni nisu. Ali za Hrista, Bog je živa stvarnost.

Izvor: Šri Činmoj, "Krila radosti"

Mali prst je deo našeg tela, ali mi mislimo o svom telu kao celini više nego što mislimo o malom prstu.

Kad mislimo o celom telu, automatski je mali prst nahranjen neophodnom količinom pažnje, upravo zato što je jedno sa telom kao celinom. On ne odvaja svoje postojanje i svoju svest od ostatka tela. Ako bi prst bio odsečen, celo telo bi osećalo bol. Kad je telo nahranjeno, mali prst zadržava svoju snagu ili stiče novu. On ne može biti izolovan. Telo se automatski brine o malom prstu, zbog njihovog nerazdvojnog jedinstva. Na isti način je ljudska svest deo Univerzalne Svesti. Trebalo bi da na umu imamo Univerzalnu Svest bez obzira šta činimo - bilo da jedemo, bilo da pevamo, bilo da radimo u kancelariji. Ako mislimo o Univerzalnoj Svesti kao o celom telu, a o svojoj ljudskoj svesti kao o jednom prstu, lako se možemo poistovetiti sa Univerzalnom Svešću. Unutar Univerzalne Svesti sve se neprekidno širi i raste u višu i u većoj meri ispunjujuću svetlost.

Izvor: Šri Činmoj, "Krila radosti"

Čim uspostavite jedinstvo sa drugima, vi proširite svoju svest.

Ako neko učini nešto dobro, treba da osetite da ste vi oni koji su to učinili. Drugi bi takođe trebalo da osete isto kad vi učinite nešto značajno. Kad god neki pojedinac učini nešto veoma dobro, mi treba da osetimo da je naše svesno nadahnuće i težnja ono što je omogućilo tom pojedincu da postigne takav uspeh. Ako uvek imamo stav timskog rada, uvek ćemo biti u stanju da pobedimo ego. Ego potiče od izdvojenosti. Kako može biti bilo kakvog ega kad osećamo istinsko unutrašnje jedinstvo? Gde je svest o "ja" ako, kad ja uradim nešto, vi to možete da smatrate svojim? Gde je svest o "ti" ako, kad vi uradite nešto, ja mogu da to smatram svojim? Nestala je - nestala u našem uzajamnom osećaju jedinstva. Kad se poistovetimo sa drugim ljudskim bićima, tad osećamo naše jedinstvo sa njima i takmičarski duh nestaje iz našeg života. Tad ne može biti ega.

Izvor: Šri Činmoj, "Krila radosti"

Kako možemo da se otarasimo ega?

Pretpostavimo da ste dobar pevač i da ste veoma ponosni na svoj glas. Upitajte sebe da li ste daleko najbolji pevač na svetu. Odgovor će biti "ne", jer mnogi pevaju daleko bolje od vas. Ako ste studirali i postali veliki učenjak, možda osećate da imate sve razloge da budete ponosni. Ali, ako se iskreno zapitate da li ste najveći učenjak na svetu, istog trenutka odgovorićete "ne". Postoje neki ljudi koji vas daleko nadmašuju po znanju i mudrosti. Ako mislite da ste zaista lepi, zapitajte se da li ste najlepša osoba u Božjoj tvorevini. I opet će odgovor biti "ne". Bez obzira na šta ste ponosni, upitajte se postoji li neko ko vas nadmašuje. Uvidećete da ima mnogo, mnogo ljudi koji su daleko bolji od vas u svakoj oblasti života. Kad jednom postanete svesni te činjenice, kako onda možete da dalje zadržite svoj ponos? A ako želite da se trajno oslobodite taštine, ega i ponosa, zaronite duboko u more duhovnosti. Tada ćete biti u stanju da otkrijete svoje pravo sopstvo. U vašem samootkrovenju, ego, sa svim svojim ograničenjima, ne može da opstane. Kad se odozgo spuste mir, svetlost i blaženstvo taština, ego i ponos nestaju.

Izvor: Šri Činmoj, "Krila radosti"

Treba da budemo oprezni kad koristimo reč "pomoć". Hajde da umesto toga koristimo reč "služenje".

Kad nekom služimo, imamo poniznost. Međutim, kad osećamo da nekom pomažemo, ponos, taština i ego smesta izbijaju u prvi plan. Kad pomažemo, osećamo da smo sposobniji od nekog drugog, a kad pomažu nama, osećamo da imamo manje sposobnosti. U pomoći postoji osećanje nadmoćnosti ili osećanje manje vrednosti. Ali, kad duševno služimo, ne može biti ponosa, jer se ne osećamo nadmoćno. Tad osećamo da služimo Svevišnjeg u drugima. Kad služimo, mi navodimo druge da osete prisustvo Svevišnjeg u sebi. Pravo služenje obavlja se s poniznošću i ono dolazi samo sa istinskom i stalnom težnjom. Ako želimo da živimo u svetu i radimo za svet, naš stav bi trebalo da bude stav posvećenog služenja. Data nam je zlatna prilka da služimo drugima, a za to bi trebalo da budemo zahvalni Bogu.

Izvor: Šri Činmoj, "Krila radosti"