U duhovnom životu, uloga discipline je izuzetno značajna. Aspirant je duhovan baš zato što zna u čemu je smisao samodiscipline. Disciplina je naša unutrašnja svesnost Istine. Disciplina je potpuno pročišćenje našeg spoljašnjeg života. Ljudsko biće nije majmun. Ono nije ni magarac. Zasad je ono nesvesno svoje Božanstvenosti. Ali, sutra će biti potpuno svesno svoje Božanstvenosti. Od životinja ne možemo da očekujemo disciplinu; ali se trudimo da ih pripitomimo, trudimo se da ih disciplinujemo. Životinje nemaju svesni, razvijeni um. Ali mi imamo um. Zato imamo sva prava da disciplinujemo svoju prirodu. U procesu evolucije, mi smo daleko iznad životinja. Mi očekujemo nešto više i dublje od našeg života, a za to nam je potrebna samodisciplina.

Pitanje: U svom predavanju si rekao da ako vidimo problem i suočimo se sa problemom, mi imamo veću snagu od problema. Da li time hoćeš da kažeš da problem nije problem ako znamo kako da gledamo na njega?

Šri Činmoj: Ako znamo kako da gledamo na problem, pola njegove snage nestaje. Ali, mi obično nastojimo da izbegnemo problem; pokušavamo da pobegnemo od njega. Nije zločin imati problem, pa zašto bismo se onda plašili da se suočimo sa njim? Naš problem je u tome što, kad se u našem životu desi nešto nezgodno, mi smesta osećamo da je to naša greška, da smo učinili nešto pogrešno.

Biti kao dete ne znači biti detinjast. Možemo biti jednostavni, iskreni i spontani u svojim odnosima sa komplikovanim svetom a da ne budemo glupi ili blesavi. Možemo imati izričitu veru u Božju zaštitu i vođstvo i dok živimo i radimo u običnom svetu. Da to postignemo, treba da osećamo: kakav god posao radili, Bog je Taj koji nam je dao taj posao iz Svog beskonačnog Saosećanja i on je Taj koji će nam omogućiti da nađemo novi posao ako izgubimo onaj na kojem smo sada. Ova vrsta detinje vere nije glupost.

Ego je upravo ono što nas ograničava u svakoj oblasti života. Mi smo Božija deca i jedno smo sa Bogom. Međutim, ego čini da osećamo da ne pripadamo Bogu, da smo za Njega savršeni stranci. U najboljem slučaju, on čini da osetimo da idemo ka Bogu, a ne da jesmo u Bogu. Ima mnogo lopova, ali je ego nesumnjivo najgori lopov od svih. Ovaj lopov može da nam ukrade svu našu božanstvenost. Ne samo da naša iskustva strahuju od ego-lopova, nego ga se plaši i naše ostvarenje, naše delimično ostvarenje. Moramo jako da se čuvamo ego-lopova. Naš ljudski ego bi da uradi nešto veliko, grandiozno i veličanstveno, ali ta jedinstvena stvar možda nije ono što Bog želi da uradimo. Uvek je lepo ako možemo da učinimo neku veliku stvar, ali možda Bog nije odabrao nas da je uradimo. Bog je nas možda odabrao da u spoljašnjem svetu uradimo nešto beznačajno. U Božijem Oku, najveći posvećenik je onaj ko svoju bogomdanu dužnost obavlja duševno i odano, koliko god se ona činila beznačajnom.

Pitanje: Kako je ego rođen? Kako je nastao?
Šri Činmoj: Ego je nastao iz ograničenosti. Onog trenutka kada duša uđe u fizičku svest ili fizički svet, ona se spušta u strani i tuđi svet. Iako je duša plamen Božanskog i u suštini je svemoćna, u početku joj je veoma teško da se snađe u svetu. Veći deo vremena mora da podnosi neprijatna iskustva da bi ostala u fizičkom svetu i konačno uspostavila Božanstvenost ovde na zemlji.