Jednog dana je jedan veliki indijski Učitelj sedeo sam u svojoj kući koja je gledala na ceo njegov ašram. Čitao je pisma koja su mu neki od njegovih učenika i obožavalaca nedavno napisali i tad je jedna od njegovih najstarijih učenica pokucala na vrata. Kad je otvorio vrata, video je da gorko plače i izgledala je kao da već neko vreme plače. Živela je na drugoj strani ašrama i dotrčala je čak odande.
„Učitelju, o Učitelju“, plakala je, „danas mi je nagori dan u životu! Ne razumem kako ljudi mogu biti tako okrutni. O Učitelju!“ i opet je počela glasno da plače.
„Mula, idi umij se i obriši suze i onda se vrati i ispričaj mi celu priču“, rekao je Učitelj sa dražesnim osmehom.
Učenica je otišla i uradila to što je Učitelj tražio. Kad se vratila, sela je kraj njegovih stopala i ispričala celu priču: „Učitelju, celu godinu sam štedela novac da bih ti ga poklonila za rođendan. Pošto je tvoj rođendan za samo tri nedelje, dosta sam prikupila, bar po mojim merilima. Ali kad sam se danas vratila kući nakon kupanja, videla sam da je sve nestalo! Učitelju, ko je mogao uraditi tako nešto?“
„Dete moje, ne uznemiravaj se. Stvarno nije važno. Ja sam iznutra primio sve što si htela da mi pokloniš. Ali reci mi, da li si kuću zaključala i da li si sve držala na sigurnom?“
„Da, Učitelju. Uvek posebno proverim da li je kuća zaključana. Učitelju, reci mi molim te, da li možemo sprečiti da se takve stvari dešavaju u budućnosti? Treba li da budemo obazriviji? Treba li da budemo stalno obazrivi u svakom delu našeg života kad su u pitanju neprijateljske sile?“
„Kćeri moja, ako smo obazrivi, onda postoji neka vrsta napetosti. Vrlo često to može dovesti do napetosti u umu, vitalu ili fizičkom. Umesto da budeš obazriva, trebala bi da se moliš i da prizivaš stalno prisustvo Svevišnjeg u nama. Onda ne moramo uopšte biti obazrivi. Kad smo obazrivi, mi kažemo: ’Nikome neću dozvoliti da uđe’ ili ’Neću dozvoliti da mi se to desi’. Tu pokušavamo da nešto izbegnemo, pokušavamo da sprečimo da se nešto desi. Ali postoji još jedan način koji je beskonačno bolji, a to je da misliš na Nekoga ko je sav Zaštita, sav Ljubav. Onda to postaje Njegov problem, Njegova glavobolja.“
„Ali Učitelju, šta može Svevišnji uraditi kad lopov želi da provali u moju kuću, a ja nisam preduzela sve mere zaštite?“
„Najdraže dete, moraš znati da ma kako mi zaključali vrata i prozore, pravi lopov može ući za dva minuta. Bez obzira koliko sam obazriv, on zna kako da provali. Ali ako sam svestan Svevišnjeg i vapim za Njegovim vođstvom i zaštitom, šta se desi? Kad provalnik prilazi mojoj kući, Svevišnji odmah uđe u njegov um i on se u trenutku predomisli. Provalnik će pomisliti: ’O, on je duhovan čovjek, mudar čovek. Mora da drži novac u banci. Idem na drugo mesto’. Na suptilan, misteriozan način Svevišnji nam pruža zaštitu kad nam je potrebna. Ali bez obzira koliko smo mi obazrivi, nema garancije.
Moja dva učenika koji žive odmah kraj ašrama su bili opljačkani dok su spavali u svojoj sobi. Pljačkaši su ušli u njihovu sobu i ukrali im novac. Baš kad su lopovi izlazili, majka učenika se probudila i pozvala policiju. Učenici su bili veoma iznenađeni kad je došla policija i probudila ih. Zašto im se to desilo? Zato što ih nije bilo briga za zaštitu Svevišnjeg. Po njihovoj mentalnoj mudrosti, zaključavanje vrata je bilo dovoljno.“

Iz knjige Šri Činmoja „Moć ljubavi i cvet zahvalnosti“