Bila jednom dva kralja suseda. Oni su bili prijatelji, ali istovremeno je među njima postojalo znatno rivalstvo. Jednog dana jedan od kraljeva pođe da poseti onog drugog. Kralj domaćin je bio mnogo moćniji i važniji nego njegov gost. Njegova je vojska bila mnogo veća, i zbog toga, on je bio mnogo bogatiji. On uopšte nije bio neprijateljski raspoložen prema svom gostu, ali mu je na umu uvek bio strah da bi jednog dana ovaj susedni kralj mogao da ga nadmaši po bogatstvu. Siromašniji kralj je, sa svoje strane, osećao da je beznadežan sluaj. Izgledalo mu je da nikad neće biti u stanju da dostigne sjaj palate svog prijatelje ili snagu njegove vojske. On je bio ljubomoran na svog prijatelja, ali je znao da mu nikako ne može biti ravan, a kamoli da ga pobedi.

Bio jednom jedan veliki naučnik po imenu dr Satjendranat Bose. Njegovo ime je zaista bilo besmrtno u svetu nauke, ne samo u Indiji, već i u svetu. Neki ljudi su veliki, ali nisu dobri. Dr Bose je bio i veliki i dobar. Njegovo srce bilo je srce deteta. Jako su mu bila draga deca i on se igrao sa njima. Jedna igra koju je posebno voleo zvala se kharam. On ju je igrao dobro, pa iako je bio poznati naučnik, uživao je da se igra sa decom, a ona su ga prihvatala kao svog junaka.

Jednom prilikom je Troilanga Svami prolazio ulicom pokraj palate jednog indijskog kralja. Ovaj kralj je bio njegov veliki poklonik. Kada je kralj čuo da je Troilanga Svami u blizini, lično je istrčao i doveo ga u palatu. Učitelj je bio nag, pa su ga kraljeve sluge obukle u vrlo lepu i skupocenu odeću, tako da je izgledao izuzetno lepo. Potom su ga nahranili najukusnijom hranom. Učitelj je blagoslovio kralja i njegovu svitu i oni su dugo sa njim razgovarali, iako je on obično bio čovek koji je malo govorio. Ponekad ne bi mesecima prozborio ni reč.

Bio jednom jedan duhovni Učitelj koji je, uprkos činjenici da je imao na stotine učenika, želeo da svakom duhovnom detetu podari posebnu pažnju, brigu, blagoslove i vođstvo. Predvodio je mnoge skupove tokom nedelje, ponekad i dva puta dnevno kako bi svaki skup mogao da bude mali i intiman, bez obzira na to koliko je novih tragalaca primao u svoju duhovnu porodicu. Jednom ili dva puta nedeljno Učitelj je dozvoljavao posetiocima da dođu i učestvuju na skupovima, a neki od njih su kasnije odlučili da slede njegov put. Jednoga dana su četiri posetioca, tri mladića i devojka, prišli Učitelju. Jedan od mladića se pokloni i reče: „Učitelju, hoćeš li da me primiš za svog učenika? Dolazim ovde svake nedelje u poslednjih mesec dana i konačno sam rešio da je ovo moj put“.

Živeo je pre otprilike trideset godina u Americi poznati duhovni Učitelj, koji je imao nekoliko stotina učenika. Često je putovao od mesta do mesta i tamo je, u raznim gradovima, osnovao određeni broj centara posvećenih njegovoj stazi. Jednog dana, dok je Učitelj bio u poseti svom centru u Kaliforniji, prišla mu je mlada devojka od otprilike devetnaest godina.
“Veoma sam zainteresovana za duhovni život i nekoliko meseci sam posećivala časove koji su se održavali u tvom Centru. Sad bih želela da postanem tvoj učenik,” rekla je ona. “Ali moja majka je protiv toga. Kaže da je tvoj put pogrešan. Govori mi da treba da idem u crkvu, jer će jedino tad Bog biti zadovoljan mnome. Moja duša želi da sledi tvoju stazu, ali ne mogu uvek da se borim i svađam sa svojom majkom. Učitelju, šta bi trebalo da uradim?”