Kada vidimo prostranstvo Stvarnosti našim fizičkim umom ili našim vitalom, preplašeni smo na smrt. Zašto? Zato što naš um i vital nemaju sposobnost da se poistovete sa nečim ogromnim. Oni su previše ograničeni. Oni su spremni da se dive prostranstvu, ali kada se radi o tome da postanu prostranstvo ili da izrastu u prostranstvo, oni se užasno boje. Mi mnoge stvari cenimo i divimo im se, ali ako neko pita: „Da li želiš da postaneš to?“ mi kažemo: „Ne!“ Zašto? Zato što se javlja strah. Strah se javlja jer ne znamo kako da se poistovetimo sa nečim što je izvan naših normalnih sposobnosti. Tada dolazi sumnja da nam kaže: „Da li je dobro imati to? Da li je vredno izrasti u prostranstvo? Ja sam prilično zadovoljan“. Vital ima strah, a um ima sumnju. Vital je spreman da udari nekoga, ali dok ga udara, on se boji da će mu druga osoba uzvratiti udarac. A um je, u svom neznanju, uvek voljan da sumnja u sve. Zato fizički um i agresivni vital nisu od koristi u duhovnom životu.
Ali, mi imamo nešto što će nas spasti i zaštititi, a to je srce. Srce ima sposobnost da se poistoveti sa najmanjim insektom, kao i sa prostranim nebom. Kada pesnik koristi ovo unutrašnje srce i gleda u okean, on oseća potpuno jedinstvo sa okeanom. Kada gleda u nebo, on postaje potpuno jedno sa nebom. On gleda u planine svojim srcem i postaje sama planina u svom unutrašnjem životu. Srce se može poistovetiti sa bilo čime, malim ili velikim. U duhovnom životu moramo da koristimo srce ako zaista želimo da ostvarimo najviše. Srce je naš iskreni prijatelj, naš posvećeni rob. Naše putovanje je bezbedno sa srcem. Ako idemo putem srca, ništa nam neće stati na put. A mi ćemo u svakom trenutku imati osećaj zadovoljstva, jer se srce poistovećuje sa nekom prostranom stvarnošću koja ima da nam ponudi beskrajni Mir, Svetlost i Blaženstvo.
Naše srce koje teži je predstavnik celine našeg bića. Zato treba da se trudimo da sledimo put srca. U srcu nećemo naići na otpor, jer je srce koje teži uvek u skladu sa dušom. Ono je svo Svetlost. U Svetlosti nema oklevanja, nema otpora. Fizički um je još uvek u tami i čuva svoje agesivne i nebožanske životinjske sklonosti. Ali, srce koje je čisto, srce koje je primilo Svetlost od duše, jeste spremno da ponudi svoje postojanje duši. Ako možemo da se svesno poistovetimo sa srcem, srce će nas poneti do pravog Izvora, a to je Bog. Zato, molim vas, trudite se da koristite srce u vašem životu težnje i neće biti otpora, neće biti oklevanja, ni straha, ni sumnje.

Šri Činmoj, "Pometnja uma i prosvetljenje srca"