Misli koje nisu produktivne, misli koje su štetne, misli koje su razorne, misli koje su budalaste, misli koje su negativne mi moramo da kontrolišemo. Te misli mogu da dođu spolja i uđu u nas; ili, možda su već u nama i naprosto izlaze na površinu. Lakše je kontrolisati misli koje dolaze spolja nego one koje su već u nama. Ako neka nebožanska misao dođe spolja, moramo da osetimo da, kao svoju zaštitu, imamo štit pravo pred sobom, posebno ispred čela.

Svaki put kad mislimo, mi smo izgubljeni. Mišljenje se odvija u umu, ali um još nije oslobođen. Jedino je duša oslobođena. Naš problem je što želimo da se oslobodimo pomoću mišljenja. Ali, sam um je još uvek u zatvoru tame, pometnje i vezanosti, pa kako onda možemo da očekujemo oslobođenje od uma?

Kada je Bog stvorio um, srce, telo i vital, On nije želeo da um ide nekim svojim putem. Bog je želeo i očekivao od uma da bude deo Njegove božanske manifestacije. On je dao ograničenu slobodu umu, srcu, telu i vitalu, ali su je oni zloupotrebili. Kada nam je data ograničena sloboda, od nas zavisi kako je možemo iskoristiti da bismo dobili više prilika da idemo dalje i dublje. Ako, umesto toga, izaberemo da je koristimo u loše svrhe,  to nije greška onog koji nam je dao ovu slobodu.

Postoje dve vrste uma: ljudski ili fizički um i duhovni um. Fizički um je upetljan u grubu fizičku svest; zbog toga, on ne vidi i ne može da vidi pravu istinu u svom sopstvenom svetu. Duhovni um, koji je prosvetljeni ili prosvetljujući um, ima sposobnost da ostane u srcu koje teži; zbog toga on vidi višu istinu, istinu večno prevazilazećeg Onostranog, i teži da preraste u tu istinu.