Duša zna da postoji večno vreme i duša neprekidno raste u večnom vremenu.

Na nesreću, dok boravimo u fizičkom umu ili u fizičkoj svesti, prosto nam je nemoguće da mislimo o nečem besmrtnom ili večnom. Mi se ograničavamo na zemaljski ograničeno vreme. Zemaljski ograničeno vreme razlomljeno je na parčiće: jedan minut, dva minuta, tri minuta. Mi osećamo da se neprekidno borimo sa vremenom da bismo obavili stvari koje moramo da učinimo. Zato naš um postaje uznemiren i opsednut brigama. Ali, kad se molimo i meditiramo, mi ne rasparčavamo vreme na taj način. Umesto toga, jednim pogledom vidimo beskrajno i večno vreme, koje predstavlja glatki, neprekinuti tok, i ulazimo u to večno vreme.

Izvor: Šri Činmoj, "Krila radosti"