Priče

Bio jednom jedan duhovni Učitelj koji je imao samo dvadeset učenika. Većina njegovih učenika su bili iskreni, posvećeni i težeći. Samo su ih dvoje ili troje bili neduhovni i nebožanski. Jedna od tih neduhovnih učenica bližila se svojoj sedamdesetoj i bila najstarija učenica tog Učitelja, što se tiče godina. Ta starija žena je imala običaj da dvaput nedeljno dolazi i plače pred Učiteljem. Plakala bi i plakala, a kad bi je Učitelj upitao šta ne valja, uvek bi odgovorila: "O, jednog dana ću ti reći. Jednog dana ću ti reći".
Tako je to išlo oko godinu i po. Onda, jednog dana ona reče: "Žao mi je, ali moram da ti kažem da je moj muž poslednjih nekoliko godina bio veoma bolestan. Sad je doživeo manji moždani udar; ne može da pokreće svoju desnu ruku. Dok smo oboje bili mladi, bili smo veoma dragi jedno drugom, ali sada se mrzimo. Ostali smo zajedno zato što bi nam se ljudi mogli podsmevati ili nas osuđivati ako se raziđemo. Ipak, osećam se žalosno što moj muž toliko pati. Ako možeš ikako da pomogneš, molim te, reci mi".
Učitelj reče: "Ne mogu nikako da ti pomognem. Mogao bih da ti pomognem jedino da si ti sama bila veoma duhovna i da je tvoj muž bio duhovan. Ali tvoj muž nikad nije došao čak ni da me vidi".
"O, duhovnost nije za njega", reče ona, "ali ja redovno dolazim ovamo".
"Ti dolaziš redovno, ali tvoja težnja nije dovoljno jaka."
"Ali, zar se ne bi video sa mojim mužem bar jednom?", molila je učenica.
"Svakako da ću se videti sa tvojim mužem. Možeš da ga dovedeš mojoj kući, a ja ću kratko porazgovarati sa njim."
I tako ta žena dovede svog muža Učitelju. Učitelj, iz svoje iskrene samilosti, dodirnu čovekovu desnu ruku i ona se iznenada nekoliko puta mrdnu. Učitelj ju je potom pomilovao i izmasirao. Na zaprepašćenje učenice, u ruku uđe nešto života. I ona i njen muž su bili ushićeni i otišli su iz Učiteljeve kuće veoma srećni.
Ali, ta životna energija je tekla samo nekoliko sati. Nakon toga se izgubila, a tad ruka ponovo nije funkcionisala. Žena se veoma rastužila. Sledećeg puta, kad je bila u Učiteljevoj kući, ona ga upita: "Kako to da tvoja isceljujuća moć nije potrajala?"
Učitelj reče: "Bog ne želi da poništi karmu tvog muža, tako da ja ne mogu da uradim ništa više od toga".
Triput je ona dovodila svog muža, i svaki put je Učitelj izveo to kratkotrajno čudo. Uvek nakon toga bi rekao: "Ne mogu da uradim više, zato što to nije Božija želja".
I muž i žena se veoma naljutiše na Učitelja, ali nisu tu ništa mogli. Ipak, žena je i dalje redovno dolazila Učiteljevoj kući. I dalje se nadala da će jednog dana Učitelj biti zaista zadovoljan njome i da će potpuno izlečiti njenog muža.
Jednog dana ona dođe sa sjajnim planom, za koji je mislila da će promeniti Učiteljevo mišljenje. Dala je Učitelju deset dolara i nagovestila mu da je to sve što sada može da mu da; inače, dala bi mu mnogo više. Nešto kasnije, drugog dana, ona stavi drugih deset dolara u Učiteljev džep. Potom to uradi još jednom. Na taj način je Učitelj od nje dobio trideset dolara, što je bilo sve što mu je ona uopšte dala za tri godine koliko je bila njegova učenica. Njena braća i sestre su je prezirali, zato što su znali da je veoma, veoma bogata, a da je njen muž nekad bio još bogatiji. Ipak, još uvek su u banci imali hiljade dolara, ali ona nikad nije davala ništa.
U svakom slučaju, Učitelj joj je i dalje govorio da karma njenog muža neće biti poništena.
Nakon šest meseci, Učitelj se preselio u jedan drugi grad i iznenada su mnogi, mnogi tragaoci poželeli da slede njegovu stazu. Učitelj je dobio hiljade učenika. Kada je ta žena videla da Učitelj ima hiljade učenika, pomislila je da je sada nemoguće da proba da ga navede da izleči njenog muža. Ona reče sebi: "Još i dok je imao samo dvadeset učenika, nisam mogla da utičem na njega. Sad kad ima na hiljade učenika, stvar je prosto beznadežna. Najbolje mi je da napustim njegovu stazu". I tako ta žena napusti Učitelja.
Njen muž se patio još neko vreme, a onda je umro. Pre nego što je napustila Učiteljevu stazu, ta učenica je čula popriličan broj priča o tome kako je Učitelj prizvao i blagoslovio duše preminulih ljudi. Nekad je verovala u te priče, alil sad kad je napustila Učitelja, više u njih nije verovala. Zato je odlučila da ne kaže Učitelju da joj je muž umro.
Ta žena je imala blisku prijateljicu koja je još uvek bila Učiteljeva učenica. Njena prijateljica joj reče: "Sad kad Učitelj ima na hiljade učenika, i ne obraća pažnju na nas. Ti si ga napustila zato što nije obraćao pažnju na tebe, a i ja ću ga vrlo brzo napustiti iz istog razloga. Ali, ja imam nešto malo vere u njega i smatram da ima sposobnost da donese mir dušama umrlih. Stvarno mislm da treba da ga obavestiš o smrti svog muža".
Bivša učenica odgovori: "Moj muž je umro i sada je u savršenom miru. Ako bi Učitelj prizvao dušu mog muža, život bi odmah ušao u njegovu dušu i poremetio je. Onda bi se muž osećao jadno, a njegov mir bi bio upropašćen. Isto tako, osećala bih se da sam obavezna da Učitelju dam nešto novca ako kaže da je uradio nešto za mog muža. Kao prvo, ne verujem u to. A kao drugo, nisam spremna da mu dam nimalo novca, iako ti znaš da imam novca".
Te dve žene su bile veoma bliske, pa prijateljica upita: "Koliko novca zaista imaš?"
Žena odgovori: "Nije sad vreme da pričamo o takvim stvarima. Ali, pošto si mi prijateljica, pokazaću ti moju bankovnu knjižicu". Na svom računu imala je sedamdeset šest hiljada dolara.
Njena prijateljica je bila toliko iznenađena da je izgledala kao da je pala s Meseca. "Sedamdeset šest hiljada dolara!" - uzviknu ona.
"Da, daću sav taj novac jednom dalekom rođaku. On ga zaslužuje. Razmišlja o tome da otvori bolnicu za siromašne. To je dobra zamisao. Ali neću dati ni centa tom lupežu, tom strancu koji je nekad bio moj Učitelj. Možda će uzeti sav naš novac i vratiti se u svoju rodnu zemlju, gde će živeti kao kralj. Zato je najbolje da mu ne dam ništa. I molim te, ako si mi prava prijateljica, ne govori Učitelju da mi je muž umro. Inače, napraviće mi problem i reći da je uradio ovo ili ono za dušu mog pokojnog muža, pa ću se osećati obaveznom da mu dam novac. Ali, neću da imam nikakvog posla sa njim".
Žena koja je još uvek bila sa Učiteljem osetila je neku vrstu unutrašnjeg bola i griže savesti, unutrašnju nužnost da uradi ispravnu stvar. Ona reče sebi: "Moje vreme se primiče, i ja ću uskoro napustiti Učitelja. Ali, dok sam još sa njim, trebalo bi da budem bar malo iskrena. Zato ću mu reći šta se desilo".
I nakon što mu je ta žena ispričala priču svoje prijateljice, Učitelj reče: "Iako ona nema vere u mene, samo zato što sam upoznao njenog muža dok je još bio na zemlji, osećam neku vrstu unutrašnje obaveze da mu pomognem. U spoljašnjem svetu ja sam prosjak, ali ja znam ko sam u unutrašnjem svetu. U unutrašnjem svetu sam kralj. Pošto je tako, moja je obaveza da učinim nešto za tu dušu".
Gospođa reče: "Sa jedne strane, veoma sam srećna što sam ti ovo rekla; ali sa druge strane, brinem se da je ono što je moja prijateljica rekla možda tačno. Ona je rekla da ćeš uznemiriti tu dušu ako je prizoveš. A ako se nešto loše desi duši, šta će onda biti?"
Učitelj se smejao i smejao. "Ako toliko sumnjaš u moju duhovnu sposobnost, onda ne treba da ostaneš moja učenica". Tog dana je Učitelj izgubio i drugog učenika, pošto je ta žena takođe napustila njegov put.
U međuvremenu, Učitelj je ušao u svet duša i znatno pomogao duši muža. Muževljeva duša je bila izuzetno zahvalna Učitelju. Duša se javila ženi u snu i rekla: "Tvoj Učitelj mi je mnogo pomogao. Uzdigao me je na veoma visok nivo. Da mi on nije pomogao, ne bih mogao da dođem na to mesto - nikad, nikad nikad! To je više nego što sam mogao da zamislim. Zato želim da mu daš bar četiri hiljade dolara od sedamdeset šest hiljada koje sam ti ostavio. Siromah, siguran sam da nema novca. Daj mu četiri hiljade dolara, a sa ostatkom radi šta ti je drago".
Kad se žena probudila, smesta je zaključila da je taj san mentalna halucinacija, pa ga je smesta odbacila. Ali, narednog dana duša njenog muža joj ponovo dođe i reče istu stvar. To je tako išlo deset-jedanaest dana, pa se žena uznemirila i uzrujala. Ona reče sebi: "Ako ovako bude svake noći, šta da radim? Poslednja tri ili četiri dana je dolazio sa veoma pretećim stavom. Rekao mi je: 'Ima da mu daš novac, ili ću te kazniti'".
To ju je strašno uplašilo. Napustila je Učiteljevu stazu pre oko godinu dana, ali je sad došla Učiteljevoj kući i poklonila se pred njim, plačući i plačući. "Je li istina da mi je dolazila duša mog muža? Je li bilo u redu sa tvoje strane da ideš mom mužu i pomažeš mu uprkos što to nisam htela? Više puta sam zamolila moju prijateljicu da ti ništa ne govori. Učinio si mi uslugu protiv moje volje. Prevario si me, a sad hoćeš da tid četiri hiljade dolara. Ja imam sedamdeset šest hiljada dolara, istina je, ali neću da ti dam ni jedan jedini cent".
Učitelj reče: "Uradio sam to iz čiste dobre volje. Kad sam upoznao tvog muža dok je bio na ovom svetu, nisam mogao da mu mnogo pomognem zbog njegove prošle nebožanske karme. Ali sada, kada je u svetu duša, mogu da mu pomognem na drugačiji način. Ne moraš da mi daš ni cent. Ne treba mi tvoj novac niti ga želim".
Žena odgovori: "Ti hoćeš nešto od mene. Inače ne bi pomogao mom mužu. U ovom svetu niko nikom ne pomaže bez nekog motiva".
"Ponovo ti kažem da sam to uradio od svoje dobre volje. Ne treba mi ništa od tebe. Dok si dolazila u moj duhovni Centar, nikad nisi nikome nagovestila da imaš mnogo novca. Dala si mi trideset dolara tokom tri godine. Pa kako možeš da misliš da sam pomogao tvom mužu zbog tvog novca? Ne! Iz saosećanja sam pomogao tvom mužu ranije, i iz saosećanja sam mu pomogao i sada. Jesam li ja tražio od duše tvog muža da dolazi i dosađuje ti noću?"
Žena reče: "Ako ti zaista nije stalo do novca, da li bi mogao da mi učiniš uslugu? Da li bi mogao da zamoliš dušu mog muža da mi više ne smeta? Znaš da ne želim da ti dam nimalo novca".
Učitelj reče: "Naravno da mogu. Zamoliću tvog muža da više ne dolazi i ne smeta ti".
Te noći Učitelj uđe u svet duša i reče muževljevoj duši: "Vidi kakav si mi problam napravio! Ja sam ti pomogao i opet sam spreman da ti pomognem, iz čiste dobre volje i čistog saosećanja. Ali tvoja žena me ne razume; ona me grdi, vređa i omalovažava. Najbolje je da joj više ne dosađuješ. Nije mi potrebno ništa. Ja ne radim za novac; ja radim iz ljubavi".
Muževljeva duša se ozbiljno naljutila. "Kako nezahvalnu ženu imam! Ovog puta ću je zaista kazniti. Dovešću bića iz vitalnog sveta da joj zaprete i preplaše je. Onda će biti prisiljena da ti pokloni četiri hiljade dolara. Neka radi šta hoće sa ostalim novcem. Ali, trebalo je da tražim da ti da još više novca. Molim te reci mi ako ti treba novac. Mogu da je prisilim da ti da još više novca".
"Ne, ne. Ne treba mi novac. Treba mi samo tvoja radost. Ti si srećan ovde, pa sam ja srećan što sam mogao da ti na neki način učinim uslugu".
Ali muževljeva duša reče: "Ne, neću te poslušati. Ovog puta ću joj stvarno uraditi nešto".
Učitelj se osetio jadno. Zato je rekao: "Ako napraviš bilo kakve probleme svojoj ženi dovodeći bića iz vitalnog sveta, ili ako je uplašiš na bilo koji način, neću ti dozvoliti da ostaneš na ovom nivou. Ukloniću moju svesnu silu i ti ćeš morati da se vratiš na mnogo niže i daleko lošije mesto. Moraćeš da se vratiš tamo gde si bio pre nego što sam te doveo ovde. Sećaš li se tog mesta? Tamo si imao veoma malo radosti, veoma malo zadovoljstva. Sam Bog zna koliko bi ti inkarnacija trebalo da ponovo dođeš na ovo mesto gde si sad".
Duša reče: "Ja zaista hoću da ostanem ovde, a znam da ćeš me, ako ti pokažem iskrenu zahvalnost, jednog dana odvesti na nivo koji je mnogo viši čak i od ovog. Zato ću prepustiti tebi i Bogu da uradite šta god hoćete sa mojom ženom".
Učitelj reče: "Ostavljam tvoju ženu Bogu. On zna šta je najbolje za nju. On zna šta je najbolje za tebe. On zna šta je najbolje za mene. Zasad, hajde da svako od nas ide svojim putem. Ali, ako ti zatreba moja pomoć, možeš da me pozoveš i ja ću ti sigurno pomoći na svaki mogući božanski način. Tvoju ženu ostavljam pred Stopalima Gospoda Svevišnjeg".

Iz zbirke pripovedaka Šri Činmoja "Nebo zahvalnosti i more nezahvalnosti"