Meditacija je svakako najbolji način da se pobedi strah.

U meditaciji, mi se poistovećujemo sa Beskrajem, sa Apsolutom. Mi se plašimo nekoga ili nečega zato što ne osećamo da je ta osoba ili stvar deo nas. Ali, kad uspostavimo svesno jedinstvo sa Apsolutom, mi osećamo da je sve što postoji deo nas. I kako možemo da se plašimo sebe? Ako se plašimo nekih ljudi, to je zato što nismo proširili svoju svest da uključimo i njih; osećamo da nam je drugi čovek stran. Mi se ne plašimo delova svog tela, jer ih smatramo svojim. Kad se bavimo duhovnošću, nastojimo da proširimo svoju svest sve dok ona ne prožme čitav svet. Sa svojom budnom svesnošću mi postajemo jedno, potpuno jedno sa univerzumom. Kad postanemo jedno sa univerzumom, ne može biti straha.

Izvor: Šri Činmoj, "Krila radosti"

Kad možemo da osetimo, i stvarno vidimo, da je svako pojedino biće još jedan Bog, tad vidimo savršenstvo u unutrašnjem svetu.

Videti svako pojedino biće na zemlji kao još jednog Boga znači videti unutrašnje savršenstvo. A opet, videti i osetiti Božije prisustvo u svakom ljudskom biću znači videti spoljašnje savršenstvo. U unutrašnjem savršenstvu mi vidimo svakog pojedinca kao još jednog Boga. U spoljašnjem savršenstvu u svakom pojedincu vidimo jedino Boga i nikog drugog.

Izvor: Šri Činmoj, "Krila radosti"

Recimo da ste se veoma trudili da postignete određeni rezultat i niste uspeli.

Umesto da se predate talasu razočaranja i očajanja, pokušajte da u svom delovanju vidite božansku svrhu. Možda vam je ono pomoglo da uvećate svoje strpljenje, mudrost i druge božanske osobine. Ako prihvatite ovakav pristup, bićete u stanju da se uzdignete iznad razornih udaraca neuspeha.

Izvor: Šri Činmoj, "Krila radosti"

Da biste pobedili strah od neuspeha, treba da znate šta je neuspeh i šta on može da učini. Strah će neizostavno nestati kad shvatite da neuspeh nije nešto sramno, štetno, razorno ili bolno, već nešto prirodno.

Kad dete uči da hoda, ono se često sapliće i pada. Ono ne oseća da je padanje neuspeh. Ono misli da je prirodno da na trenutak ustane i potom ponovo padne. Ako mislite o neuspehu ne kao o nečemu što je suprotstavljeno stvarnosti, već kao o nečemu što formira stvarnost i postaje stvarnost, tad neće biti nikakvog straha. Mi neuspeh smatramo nečim što je suprotno našim očekivanjima, ali je neuspeh nešto što nas tera napred. Ono što mi nazivamo neuspehom, u Božjim očima je samo jedno iskustvo. Nikad neuspeh ne smemo uzimati kao nešto konačno, ili kao vrhunac nekog iskustva, već kao deo toka tog iskustva.

Izvor: Šri Činmoj, "Krila radosti"

Da bismo pobedili strah u umu, neophodno je da svakodneovno praznimo um.

Um je pun sumnje, tame, neznanja, podozrenja i sličnih stvari. Rano ujutro, tokom otprilike deset minuta, pokušajte da nemate nikakve misli - ni dobre ni loše, ni božanske ni nebožanske. Ako misao dođe, ne dajte joj da uđe. Potom, posle izvesnog vremena, dopustite samo božanskim mislima, koje su vaši prijatelji, da uđu. U početku možda nećete znati koja vam je misao prijatelj, a koja neprijatelj, tako da morate da budete veoma obazrivi. Vaši prijatelji su božanske misli, napredne misli, prosvetljujuće misli, koje će nesumnjivo pobediti strah u vašem umu. Osetite da je vaš um kao posuda. Najpre je izpraznite, a potom čekajte da se spuste mir, svetlost i blaženstvo. Ako prethodno ne ispraznite posudu, mir, svetlost i blaženstvo neće moći da uđu.

Izvor: Šri Činmoj, "Krila radosti"

U najvećem broju slučajeva, mi osećamo strah u umu, a ne u srcu.

Srce koje teži zna kako da uspostavi nerazdvojno jedinstvo sa stvarnošću koja je spolja i unutra. Ali sumnjičavi, podozrivi i komplikovani um oseća da je teško da gleda istim očima kao stvarnost koja cveta pravo pred nama. Um sumnja u stvarnost pred sobom. A potom dolazi vreme kad um, na sopstveno iznenađenje, počinje da sumnja u svoju sopstvenu procenu. Tada um oseća ogromno nezadovoljstvo. Nekad je bio sudija, a sada je postao žrtva svog sopstvenog suda. Srce, međutim, od samog početka nastoji da se poistoveti sa stvarnošću oko sebe. Zahvaljujući svom poistovećenju sa tom stvarnošću, ono upija ono što stvarnost jeste i ono za šta se stvarnost zalaže. Ako živimo u srcu koje teži, srcu koje vapi za sveprožimajućom stvarnošću jedinstva, teroru straha lako možemo učiniti kraj.

Izvor: Šri Činmoj, "Krila radosti"

Strah se javlja iz raznih razloga, ali glavni razlog je osećaj odvojenosti.

Svet oko nas vrlo često nas plaši i preti nam. To prouzrokuje nepotrebni strah u našem umu i biću. Zašto? Upravo zato što naša stvarnost nije uspostavila jedinstvo sa njim. Strah caruje tamo gde caruje naš osećaj odvojenosti. Strah postoji upravo zato što želimo da ostanemo odvojeni, svesno ili nesvesno, od sveprožimajuće Stvarnosti koja večito jesmo. Dete se ne plaši očeve snage. Otac je možda visok metar i devedeset, čvrst i snažan. Svi se plaše njegove fizičke snage, ali dete prilazi pravo ocu i igra se sa njim. Dete se ne plaši oca, bez obzira koliko je on jak, jer je uspostavilo unutrašnju vezu sa njim. Ono smatra snagu svog oca svojom snagom.

Strah je pravi neprijatelj. Šta on čini?
On nam kupuje kovčeg mnogo pre nego što nam je suđeno da umremo.

Izvor: Šri Činmoj, "Krila radosti"