Ima mnogo razloga što govorim ljudima da borave u srcu a ne u umu. Srce zna kako da se poistoveti sa Najvišim, sa najdaljim, sa najdubljim. Što se tiče uma, nije tako. Um nastoji da se poistoveti sa nekim objektom, sa nekom osobom, sa nečim ograničenim. Ali, to poistovećenje nije čisto ni potpuno. Kad um pokušava da se poistoveti, on gleda neki objekat okom oklevanja, ako ne i podozrenja. Ali, kada srce hoće da se poistoveti sa nečim ili nekim, ono koristi osećanje ljubavi i jedinstva.

Kad srce hoće da nešto vidi, ono to vidi bezrezervno. Kad um želi da nešto vidi, on pokušava da odlaže i da odvaja. Srce pojednostavljuje; um komplikuje. Um i nesvesno uživa u stvarima koje su komplikovane i zbrkane, ali srce raduju stvari koje su jednostavne.

Ljudski, fizički, za zemaljsko vezani um nam je u ovom trenutku na raspolaganju. Ali, viši um, nadum, intuitivni um, superum, nisu nam na raspolaganju. U svom svakodnevnom životu mi koristimo naš zemaljski ograničen fizički um, koji neprekidno protivreči sam sebi. Na nesreću, mi retko koristimo naše srce, koje je svo ljubav, svo brižnost, svo čistota, svo sklad, svo jedinstvo.

Zašto govorim ljudima da više obraćaju pažnju na srce, a manje na um? Zato što se srce širi. Duša predstavlja naše prosvetljenje, a duša boravi upravo u srcu. U duhovnom životu, naše blago je duša. Jedino uz pomoć duše možemo da najbrže napredujemo u unutrašnjem životu, a kontakt sa dušom možemo da uspostavimo jedino ako meditiramo na naše srce. Svi putevi vode ka Cilju, ali postoji jedan poseban put koji je brži od drugih. Taj put je srce. On je brži, bezbedniji i sigurniji od bilo kog drugog puta.

Mi imamo dve sobe. Jedna soba je poznata kao soba srca; druga kao soba uma. U ovom trenutku, soba uma je mračna, neprosvetljena, nečista i nevoljna da se otvori ka svetlosti. Zato moramo da ostanemo u sobi našeg srca, u sobi svetlosti, koliko god možemo. Kad osetimo da se čitavo naše biće ispunilo svetlošću koja postoji u njoj, tad možemo da uđemo u sobu uma i prosvetlimo je. Ali, ako uđemo u sobu uma, koja je u potpunoj tami, bez dovoljno svetlosti, bićemo zarobljeni u njoj i podleći ćemo neznalačkim, nebožanskim i sumnjičavim silama uma. Zato mojim učenicima kažem da osnaže svoje unutrašnje biće meditirajući na srce.
Svetlost duše je dostupna u srcu. Ako se koncentrišemo na srce, pre ili kasnije svetlost duše mora izbiti na površinu. Tada ćemo znati da imamo unutrašnju svetlost i moći ćemo da je koristimo po volji. Tada možemo da uđemo u sobu uma da bismo je prosvetlili. Ali, veoma često mi pravimo ogromnu grešku tako što ulazimo u sobu uma samo zato što vidimo da je ona sva u haosu i tami. Mi moramo da znamo imamo li svetlost koja je neophodna da bi prosvetlila tu tamu. Ako nemamo neophodnu svetlost, moramo da uđemo u sobu našeg srca. Tu možemo da meditiramo i primamo unutrašnju svetlost duše, sve dok iznutra ne postanemo snažni. Zato, na samom početku našeg duhovnog života, ne bi trebalo da ulazimo u sobu našeg uma. Da bismo bezbedno mogli da uđemo u tu sobu, potrebno nam je unutrašnje pouzdanje, unutrašnja svetlost i unutrašnje uverenje od Svevišnjeg.

izvor: Šri Činmoj, "Onostrano u nama"