Svest je uvek povezana sa dušom. Ali, ono što u ljudskom životu nazivamo svešću uopšte nije istinska svest; to je samo puki osećaj. Kad opazimo nešto tanano, što ne možemo da definišemo, mi to opažanje nazivamo našom svešću; to, zapravo, uopšte nije prava svest. To je pre veoma, veoma tanana želja. Mi ulazimo u nju i smesta osećamo da je to naša svest. Ali, istinska svest je Svetlost koja povezuje Nebo i zemlju. I samo Nebo je u našoj svesti.

Svest i duša se nikad ne mogu odvojiti, dok se telo lako može odvojiti od duše, a takođe i od svesti. Kad koristimo izraz “fizička svest”, mi mislimo na konačnu svest. Ona je deo beskonačne Svesti koja je ušla u grubo fizičko, pa je sada poseduje i koristi upravo to fizičko. Isto se može dogoditi i sa vitalnom i mentalnom svešću. Ali, božanska svest je prostrano jedinstvo koje sadrži tišinu i moć. Kad sadrži tišinu, ona sadrži svoj istinski oblik. Kad sadrži moć, ona ispoljava svoju unutrašnju stvarnost.
Duša, koja je večna, i svest, koja je beskrajna, idu zajedno. One imaju zajednički izvor, a to je život, večni život. Duša ima večni život, a i svest ima večni život. One se uzajamno dopunjuju. Duša ispoljava svoju božanstvenost putem svesti, a svest ispoljava svoju sveprožimajuću tišinu putem duše.

izvor: Šri Činmoj, "Onostrano u nama"