U najvećem broju slučajeva, mi osećamo strah u umu, a ne u srcu.

Srce koje teži zna kako da uspostavi nerazdvojno jedinstvo sa stvarnošću koja je spolja i unutra. Ali sumnjičavi, podozrivi i komplikovani um oseća da mu je teško da gleda očima stvarnosti koja cveta pravo pred nama. Um sumnja u stvarnost pred sobom. A potom dolazi vreme kad um, na sopstveno iznenađenje, počinje da sumnja u svoju sopstvenu procenu. Tada um oseća ogromno nezadovoljstvo. Nekad je bio sudija, a sada je postao žrtva svog sopstvenog suda. Srce, međutim, od samog početka nastoji da se poistoveti sa stvarnošću oko sebe. Snagom svog poistovećenja sa tom stvarnošću, ono upija ono što stvarnost jeste i ono za šta se stvarnost zalaže. Ako živimo u srcu koje teži, srcu koje vapi za sveprožimajućom stvarnošću jedinstva, teroru straha lako možemo učiniti kraj.

Izvor: Šri Činmoj, "Krila radosti"

Strah može postojati u svim delovima našeg bića: našem telu, životnoj energiji, umu i srcu.

Da bismo oslobodili svoje telo od straha, potrebno nam je blistavo iskustvo duše. Da bismo svoju životnu energiju oslobodili od straha, potrebno nam je dinamičko širenje duše. Da bismo oslobodili svoj um od straha, potrebno nam je preobražavajuće prosvetljenje duše. Da bismo oslobodili svoje srce od straha, potrebno nam je ispunjavajuće savršenstvo duše.

Izvor: Šri Činmoj, "Krila radosti"

Svet oko nas vrlo često nas plaši i ugrožava.

To prouzrokuje nepotrebni strah u našem umu i biću. Zašto? Upravo zato što nismo uspostavili našu stvarnost-jedinstvo sa svetom. Strah caruje tamo gde caruje naš osećaj odvojenosti. Strah postoji upravo zato što želimo da ostanemo odvojeni, svesno ili nesvesno, od sveprožimajuće Stvarnosti koja je ono što mi večito jesmo.

Strah je pravi neprijatelj.
Šta on čini?
On nam kupuje kovčeg
Mnogo pre nego što nam je suđeno da umremo.

Izvor: Šri Činmoj, "Krila radosti"

Strah se javlja iz raznih razloga, ali glavni razlog je osećaj odvojenosti.

Ako osećamo da je neko naš, naš sopstveni, onda ga se nećemo plašiti, bez obzira koliko je jak. Dete se ne plaši očeve snage. Otac je možda visok metar i devedeset, čvrst i snažan. Svi se plaše njegove fizičke snage, ali dete prilazi pravo ocu i igra se sa njim. Dete se ne plaši oca, bez obzira koliko je on jak, zato što je uspostavilo unutrašnju vezu sa njim. Ono smatra snagu svog oca svojom sopstvenom.

Izvor: Šri Činmoj, "Krila radosti"

Hrabrost je apsolutno neophodna u duhovnom životu.

I samo prihvatanje duhovnog života zahteva ogromnu hrabrost. Ta hrabrost nije hrabrost nadmenog, grubog čoveka koji udara druge da bi potvrdio svoju nadmoć; ona je potpuno drugačija. Ta hrabrost je naša stalna svesnost o tome u šta ulazimo, o tome šta ćemo postati, o tome šta ćemo otkriti. Strah je negativna sila, razorna sila, a mi smo vojnici koji se bore protiv nje. Strah dolazi od tame, od neznanja. Ako uđemo u sobu koja je u potpunom mraku, uplašićemo se. Ali, onog trenutka kad upalimo svetlo, tama je prosvetljena i naš strah nestaje. Nema drugog načina da udovoljimo svom unutrašnjem sopstvu osim da budemo savršena slika hrabrosti.

Izvor: Šri Činmoj, "Krila radosti"

Isus Hrist je rekao: "Blagosloveni oni koji verovaše a ne videše". Ljudi koji veruju tek kad vide sopstvenim očima pojedu samo polovinu voćke.

Preispitivati Istinu znači izgubiti je. Istina je stvar poistovećenja. To je Hristova uzvišena izreka o veri i sumnji. Blagosloveni su oni koji imaju veru ne tražeći dokaz u svakom trenutku. Ono što ljudi zovu verom, zapravo je predznanje duše o najvišoj Istini. Vera nam kaže ne samo šta Bog jeste, već i šta Bog u svakom trenutku može da učini za nas. Vera je naš živi dah u Bogu Sveznajućem i Bogu Svemogućem.

Gledajte okom vere.
Videćete večnu Istinu.
Osećajte srcem vere.
Osetićete besmrtnu Istinu.

Izvor: Šri Činmoj, "Krila radosti"

Vera je oko koje imaju i Bog i čovek. To oko vere vidi budućnost u neposrednosti sadašnjosti.

Ako imamo vere u duhovni život, mi se ne saplićemo, mi ne samo da hodamo, mi ne samo da brzo idemo. Ne! Mi naprosto trčimo. Ako imamo izričitu veru u Boga, u Unutrašnjeg Pilota, i u svoju sopstvenu težnju, onda neprekidno najbrže trčimo prema svom suđenom cilju.